Jovana Markovic

Bio

U drvoredu divljih kestenova vejavica od požutelog lišća koje naglo opada; ruši ga i nosi ovaj jesenji dan što po mnogome podseća na proleće, po mlakom vetru, kratkotrajnim pljuskovima i neočekivanim prodorima još jakog sunca. Razgovaram sa lišćem koje me zasipa sa visina. Postoji samo život, smrti nema, a svako »umiranje« prividno je. (Priroda »umire« kao glumac na pozornici.) I taj vaš vrtoglavi »pad« sa rodnog stabla samo je optička varka, jer vas zemlja kojoj idete u susret prima kao da se vi to uspinjete do nje. Svi smo mi ispunjeni i okruženi životom, iz njega nema izlaza ni pada ni uspona; svi smo pokretni i nošeni njime, uvek, pa i onda kad izgleda da ginemo i nestajemo. Smrti nema. Ali sve i kad bi postojalo nešto što nije život i što bi, prema tome, bilo zaista smrt, mi to ne bismo mogli primetiti ni oceniti ni nazvati nekim imenom. Prema tome, postoji i jedino može da postoji — život. — Jeste da je tako. Mi ti verujemo. Ali tužno je, ciko ... — kaže jedan opali list. — Tužno? Tugovati znači takođe živeti. Izgubljen među lišćem na zemlji, opali list ne odgovara ništa. Odlazim dalje, a u sebi nosim njegovo ćutanje. Ono me tišti i zbunjuje, ali ja se trudim da i tome ćutanju nađem mesta u životu. "Svi ljudi imaju zvezde, ali one svima ne znače isto. Za one koji putuju zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za naučnike one su problemi. Ali sve te zvezde tamo gore ćute. Ali ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema..."

Latest Insta posts

Current Online Auctions